Kucna hrana

Ознака: cveta

  • Jestiva biljka i koren: Čičak

    Čičak (latinski naziv Arctium lappa L.) je dvogodišnja ili trajna biljka koja može dostići visinu do 150 santimetara. Ova gramolika biljka, poznata i pod nazivima kao što su lopuh, lopusina, repusina, repuh, repje, komodljika i mnogim drugim, rasprostranjena je širom naših krajeva. Čičak je nezaobilazna ruderalna biljka koja raste po poljima, uz puteve, nasipima i obalama reka i potoka, a može se naći i u brdskim predelima. Njen koren je mesnat i dug, sličan repi, a unutrašnjost je bela.

    Biljka ima uspravnu i snažnu stabljiku koja je često crvenkasta i ispunjena srži. Listovi čička su veliki, sa donjim listovima koji mogu dostići čak 50 santimetara. Oblik im je srcasto-jajasti, sa slabo nazubljenim i talasastim rubovima, a s donje strane su prekriveni pustenastim, sivkasto-belim dlačicama. Kako biljka raste, listovi postaju manji, a na vrhu stabljike formiraju se grimizno-crvene cvetne glavice, koje su obavijene lepljivim bodljama. Cveta od jula do septembra, a njeni cvetovi su smešteni u stitaste grozdove ili gronje.

    Iako čičak može izgledati kao biljka koja je prisutna u mnogim predelima, treba napomenuti da je ona najlekovitija u svom mladom obliku. Mogu se jesti samo mladi izdanci koji izbijaju iz zemlje u martu i aprilu, jer brzo rastu i postaju gorki i nejestivi. Mladi izdanci ove biljke, zajedno sa peteljkama lista, mogu se konzumirati sirovi, kao sastojak u salatama, ili se kuvaju, pa se priređuju na način sličan pripremi špargle.

    U nekim zemljama, koren čička se koristi kao prehrambeni proizvod. Ispržen koren može se koristiti kao zamena za kafu, slično kao koren cikorije. Osim toga, osušeni i samleveni koren može se dodavati u brašno, čime se obogaćuju pečeni proizvodi kao što je hleb. Koren se može koristiti i za pripremu supa, a može se kuvati umesto krompira. Čičak je takođe odličan za konzerviranje – može se sušiti za zimu ili marinirati, čime se čuvaju hranljive materije koje sadrži.

    Iako su mladi izdanci i listovi najpoznatiji za ishranu, koren čička je poznat i u narodnoj medicini, gde se koristi već vekovima. Čičak se koristi kao sredstvo za lečenje reume i različitih oboljenja povezanih sa zglobovima. Njegove lekovite moći ne završavaju tu – koren čička bogat je inulinom, vlaknima koja pomažu u regulaciji nivoa šećera u krvi, a u isto vreme podstiču probavu.

    Mladi listovi čička, koji se beru u proleće, bogati su vitaminom C i karotinom. Listovi sadrže 23-40 mg% vitamina C, koji je poznat po svojim zaštitnim svojstvima za imunitet, i oko 11 mg% karotina, koji se u organizmu pretvara u vitamin A, bitan za zdravlje očiju i kože. Osim toga, listovi čička sadrže i malu količinu eteričnih ulja i sluzi, koja ima umirujući efekat na organizam.

    Zahvaljujući svim ovim svojstvima, čičak je biljka koju je vredno imati u svojoj ishrani, ali i u svakodnevnom životu. Njegova široka primena u pripremi hrane, kao i u narodnoj medicini, govori o njegovoj vrednosti. Bez obzira na to da li ga koristimo u salatama, kao zamenu za kafu, ili za lečenje određenih zdravstvenih problema, čičak je biljka koju je lako uključiti u svakodnevnu rutinu. Naravno, najbolje je koristiti mlade izdanke i koren, koji su najhranjiviji, i to u proleće, kada su najbogatiji korisnim materijama.

    U zaključku, čičak je biljka koja ne samo da ima lekovita svojstva, već može biti vrlo korisna i u pripremi hrane. Njegova jednostavna dostupnost, kao i širok spektar korisnih svojstava, čini ga dragocenom biljkom koju bi trebalo ceniti i koristiti u svakodnevnom životu.

  • AHIL I NJOME LEČIO RANE

    Poznata biljka hajdučka trava (latinski naziv Achillea millefolium L.) nosi mnoge narodnih naziva poput hajducica, ajducica, ajdučka trava, arman, beli ravanj, alovi mesecjak, jutrocel, kačak, kostretičica, kućja trava, ljutica, malankovica, mali stozlat, paprač, petrovsko cveće, rebrač, sporiš, sporisevina, sporisin, stolist, stolisnik i tvrdiguz. Njeno ime potiče od grčkog junaka Ahila, za koga se veruje da je njome lečio rane koje je zadobio u bitkama, zbog čega je ova biljka od davnina poznata po svom lekovitom svojstvu.

    Hajdučka trava je biljka koja se prepoznaje po svojoj stabljici koja je prava, čvrsta, a obično nema grana. Visina stabljike može biti od 20 do 80 centimetara, a biljka raste u busenu ili u bokorima. Listovi biljke su pri samom tlu, dok su listići na stabljici dugi i perasti, podsećajući na razdeljeno perje. Na vrhu stabljike nalaze se cvetne glavice ili cvasti, koje obuhvataju bele, ređe ružičaste ili čak žute cvetiće. Hajdučka trava cveta tokom celog leta, donoseći prelepe cvetove koji svojim mirisom privlače pažnju. Iako je miris prijatan, ukus ove biljke je trpak i gorak, što joj daje poseban karakter.

    Ova biljka je poznata po tome što se lekovite materije nalaze u njenim listovima, cvetovima, a u manjoj meri i u korenu. Sama stabljika nije toliko lekovita, ali etarska ulja, vitamin K i druge korisne materije prisutne u listovima i cvetovima čine je veoma vrednom. Najbolje je brati listove u rano proleće, pre nego što stabljika u potpunosti izraste. U tom periodu biljka formira samo lisnu rozetu pri zemlji. Kasnije, kada izraste stabljika, može se berba proširiti i na cvasti. Iako se može koristiti tokom cele godine, najbolje je berbu obaviti u proleće, kada je najbogatija lekovitim svojstvima.

    Za pripremu hrane, hajdučka trava se bere u rano proleće, a takođe i do duboke jeseni, ako se nađu mladi listovi na kosevinama. Moguće je dodavati svežu biljku u salate, čorbe i variva, čime se obogaćuju ukusi jela. Ako je biljka suviše gorka, može se popariti vrućom vodom, što ublažava njen intenzivan ukus. Takođe, od hajdučke trave se može pripremiti ukusan umak, jednostavno dodajući limunov sok, koji dodatno osvežava njen specifičan ukus. Ekstrakt hajdučke trave se često koristi u proizvodnji bombona, ali i u pripremi kolača, pružajući im prirodnu aromu i lekovita svojstva.

    Ova biljka nije otrovna i ne izaziva zavisnost, pa je sigurna za svakodnevnu upotrebu. Mogu je koristiti svi, a njena lekovita svojstva mogu da pomognu u različitim problemima, kao što su probavne smetnje, upale ili čak rane, jer je poznata po svojim regenerativnim svojstvima. Hajdučka trava ima dug istorijat u narodnoj medicini, i mnogi je koriste za jačanje imuniteta i poboljšanje opšteg zdravlja.

    Veruje se da hajdučka trava može imati umirujući efekat na organizam, pa se često koristi za ublažavanje stresa i nesanice. Njena lekovita svojstva se koriste i za spoljašnju upotrebu – losioni i obloge napravljeni od hajdučke trave mogu pomoći u lečenju manjih opekotina, ogrebotina i drugih kožnih problema. Zbog svih tih pozitivnih efekata, ova biljka zaslužuje da se nađe u svakom prirodnom lečilištu.

    U zaključku, hajdučka trava je biljka koja je ne samo lekovita, već i vrlo korisna u pripremi hrane. Njena široka primena u narodnoj medicini i kulinarstvu potvrđuje njen značaj i vrednost. Bilo da je koristimo kao prirodni lek, dodatak jelima, ili jednostavno kao ukras, hajdučka trava ima posebno mesto u životima ljudi koji veruju u moć prirode. Svakako, njeno prisustvo u svakodnevnom životu donosi mnoge koristi, kako u lečenju, tako i u obogaćivanju ukusa jela.

  • ZA SUPE, SALATE ILI VARIVA

    Biljka podbel (Tussilago farfara) naziva se i konjsko kopito, konjski lopuh, lepuh, lapuh, pustica, repusina. Ova biljka ima veoma interesantan ciklus rasta. Iz trajnog, horizontalnog izdanka već od kraja februara izbijaju stabljike visoke do 20 centimetara, koje su prekrivene ljuskavim listićima, a na vrhu nose zlatno-žute cvetne glavice. Prizemni listovi, široki do 20 centimetara, srcoliki su i nejednoliko nazubljeni. Odozgo su kozasti i sjajni, dok su na nalicju pustenasti i beli. Ovi listovi se razvijaju na dugim peteljkama tek u maju, nakon što biljka već precveta.

    Podbel uspeva na vlažnim mestima, uz šume, potoke i reke, ali se često može naći i na ilovači, uz jarke, kanale, pruge, nasipe i strma zemljišta koja se odronjuju. Zanimljivo je da podbel prvi obrasta tlo na mestima koja su pogodna za rast drugih biljaka, pripremajući teren za kasniji rast drugih vrsta. Pored toga, podbel se često javlja kao korov u njivama, baštama i vinogradima, gde ima sposobnost da se širi i raste u velikim količinama.

    Mladi listovi podbela, koji se beru od maja do septembra, mogu se koristiti kao povrće. Preporučuje se da se listovi sitno iseku i očiste od peteljki, a nemci ih posebno preporučuju za pripremu supa, salata ili variva, naročito sa krompirom. Ova jela su vrlo ukusna kada se prirede od zaista mladih i nežnih listova. Stari listovi podbela, međutim, postaju tvrdi, kožasti i nagorki, zbog čega nisu pogodna za konzumaciju. U 100 grama mladog lista podbela nalazi se 14-38 miligrama vitamina C i oko 7 miligrama karotina, što ovu biljku čini dobrom izvoru ovih važnih nutrijenata.

    Pored upotrebe mladih listova, u prošlim vremenima, posebno tokom rata, u Nemačkoj su brali i mlade prolećne stabljike sa cvetovima podbela, koje su se zatim kuvane i pripremane na sličan način kao špargle. Ova metoda pripreme bila je posebno popularna jer je omogućavala ljudima da iskoriste biljke koje su rasle u njihovim okolinama, dok su bile siromašne resursima.

    Upotreba podbelovog lista, cveta i korena u lekovite svrhe poznata je još od najstarijih vremena. Biljka je korišćena za lečenje kašlja i drugih bolesti disajnih organa. Latinski naziv roda podbela – Tussilago – potiče od reči tussis, što znači kašalj, dok ago znači delovati, što jasno ukazuje na lekovite osobine ove biljke. Naziv vrste farfara potiče od latinskog far (brasno) i ferre (nositi), jer su listovi odozdo beli, poput brašna.

    Biljka podbel, pored svojih lekovitih svojstava, takođe ima i određenu kulturnu vrednost, jer se koristi u tradicionalnoj medicini, kao i u kulinarskim pripremama. Iako često smatrana korovskom biljkom, podbel je u stvari dragocen resurs koji nudi mnoge mogućnosti za iskorišćavanje u kuhinji i lekovitim praksama.

    Kao povrće, podbel je odličan dodatak raznim jelima, a priprema se lako i brzo. S obzirom na to da raste skoro svuda, može biti koristan za sve one koji žele da poboljšaju svoju ishranu i obogate jelovnik jednostavnim, a zdravim sastojcima. Pored toga, koristi se i za poboljšanje zdravlja respiratornog sistema, čineći je vrlo korisnom biljkom u svakodnevnom životu.