Kucna hrana

Ознака: biljka

  • Jestiva biljka i koren: Čičak

    Čičak (latinski naziv Arctium lappa L.) je dvogodišnja ili trajna biljka koja može dostići visinu do 150 santimetara. Ova gramolika biljka, poznata i pod nazivima kao što su lopuh, lopusina, repusina, repuh, repje, komodljika i mnogim drugim, rasprostranjena je širom naših krajeva. Čičak je nezaobilazna ruderalna biljka koja raste po poljima, uz puteve, nasipima i obalama reka i potoka, a može se naći i u brdskim predelima. Njen koren je mesnat i dug, sličan repi, a unutrašnjost je bela.

    Biljka ima uspravnu i snažnu stabljiku koja je često crvenkasta i ispunjena srži. Listovi čička su veliki, sa donjim listovima koji mogu dostići čak 50 santimetara. Oblik im je srcasto-jajasti, sa slabo nazubljenim i talasastim rubovima, a s donje strane su prekriveni pustenastim, sivkasto-belim dlačicama. Kako biljka raste, listovi postaju manji, a na vrhu stabljike formiraju se grimizno-crvene cvetne glavice, koje su obavijene lepljivim bodljama. Cveta od jula do septembra, a njeni cvetovi su smešteni u stitaste grozdove ili gronje.

    Iako čičak može izgledati kao biljka koja je prisutna u mnogim predelima, treba napomenuti da je ona najlekovitija u svom mladom obliku. Mogu se jesti samo mladi izdanci koji izbijaju iz zemlje u martu i aprilu, jer brzo rastu i postaju gorki i nejestivi. Mladi izdanci ove biljke, zajedno sa peteljkama lista, mogu se konzumirati sirovi, kao sastojak u salatama, ili se kuvaju, pa se priređuju na način sličan pripremi špargle.

    U nekim zemljama, koren čička se koristi kao prehrambeni proizvod. Ispržen koren može se koristiti kao zamena za kafu, slično kao koren cikorije. Osim toga, osušeni i samleveni koren može se dodavati u brašno, čime se obogaćuju pečeni proizvodi kao što je hleb. Koren se može koristiti i za pripremu supa, a može se kuvati umesto krompira. Čičak je takođe odličan za konzerviranje – može se sušiti za zimu ili marinirati, čime se čuvaju hranljive materije koje sadrži.

    Iako su mladi izdanci i listovi najpoznatiji za ishranu, koren čička je poznat i u narodnoj medicini, gde se koristi već vekovima. Čičak se koristi kao sredstvo za lečenje reume i različitih oboljenja povezanih sa zglobovima. Njegove lekovite moći ne završavaju tu – koren čička bogat je inulinom, vlaknima koja pomažu u regulaciji nivoa šećera u krvi, a u isto vreme podstiču probavu.

    Mladi listovi čička, koji se beru u proleće, bogati su vitaminom C i karotinom. Listovi sadrže 23-40 mg% vitamina C, koji je poznat po svojim zaštitnim svojstvima za imunitet, i oko 11 mg% karotina, koji se u organizmu pretvara u vitamin A, bitan za zdravlje očiju i kože. Osim toga, listovi čička sadrže i malu količinu eteričnih ulja i sluzi, koja ima umirujući efekat na organizam.

    Zahvaljujući svim ovim svojstvima, čičak je biljka koju je vredno imati u svojoj ishrani, ali i u svakodnevnom životu. Njegova široka primena u pripremi hrane, kao i u narodnoj medicini, govori o njegovoj vrednosti. Bez obzira na to da li ga koristimo u salatama, kao zamenu za kafu, ili za lečenje određenih zdravstvenih problema, čičak je biljka koju je lako uključiti u svakodnevnu rutinu. Naravno, najbolje je koristiti mlade izdanke i koren, koji su najhranjiviji, i to u proleće, kada su najbogatiji korisnim materijama.

    U zaključku, čičak je biljka koja ne samo da ima lekovita svojstva, već može biti vrlo korisna i u pripremi hrane. Njegova jednostavna dostupnost, kao i širok spektar korisnih svojstava, čini ga dragocenom biljkom koju bi trebalo ceniti i koristiti u svakodnevnom životu.

  • IMA UKUS SLICAN VRGANJU

    Bokvica – Plantago lanceolata L. – je biljka koja je poznata pod različitim narodnim imenima, kao što su duga bokvica, kopljasta bokvica, zilovka, zilovlak, ovciji jezik i glavor. Ovo je trajna biljka koja se lako prepoznaje po svojim karakterističnim listovima. Njeni listovi su dugi od 10 do 20 centimetara, lancetasti, šiljasti i imaju tri do pet uzdužnih žila. Ovi listovi su postavljeni u prizemnu rozetu, a u njihovoj osnovi je kratka peteljka. Stabljike bokvice mogu narasti do 50 centimetara, a na vrhu nose smeđe, klasaste cvetove koji cvetaju od maja do septembra. Biljka je vrlo rasprostranjena i može se naći uz puteve, na suvim livadama, travnjacima, pa čak i na visokim planinama, gde uspeva na hranjivim i peskovitim tlima.

    Bokvica je biljka koja nije samo cenjena zbog svojih lekovitih svojstava, već i zbog svoje upotrebe u kulinarstvu. Mladi i nežni listovi bokvice, koji se beru u martu i aprilu, mogu se koristiti kao povrće. Uobičajeno se pripremaju za supu ili se kuvaju kao špinat. Ova biljka, kada se kuva, poprima prijatan miris i ukus, koji je sličan veoma cenjenoj gljivi – vrganju. Za razliku od špinata, bokvica ima specifičan, pomalo aromatičan ukus koji može varirati u jačini, ali u svakom slučaju doprinosi bogatstvu ukusa jela. Mladi listovi bokvice su bogati vitaminom C, sa sadržajem od 20 do 40 mg% na 100 grama, kao i karotinom u količini od oko 7 mg%. Ovo je čini dobrom namirnicom za jačanje imuniteta i zdravlje kože. Takođe, bokvica je bogata kalijumom, što je čini korisnom za održavanje ravnoteže elektrolita u organizmu.

    Kada je u pitanju upotreba bokvice u medicini, ona je poznata već dugo i koristi se za lečenje različitih tegoba, naročito respiratornih problema. Ekstrakt lista bokvice se koristi kao prirodni lek protiv kašlja. Bokvica deluje tako što sužava krvne sudove i smanjuje iritaciju u disajnim putevima, što može biti od pomoći kod prehlada i upala grla. Pored toga, koristi se i za poboljšanje zdravlja pluća i bronhija, kao i za ublažavanje simptoma bronhijalne astme.

    Biljka je takođe korisna za obnavljanje tkiva i za jačanje imuniteta, jer sadrži visok nivo tanina, koji deluje kao prirodni antibiotik. Tanini iz bokvice mogu pomoći u smanjenju upala i ubrzavanju zaceljivanja rana, čineći je korisnom i u spoljašnjoj primeni, kao oblog ili losion za kožne iritacije. Bokvica je vrlo cenjena i u narodnoj medicini, gde se njeni listovi koriste za lečenje opekotina, posekotina, čak i ugriza insekata.

    U današnje vreme, bokvica se često smatra zaboravljenom biljkom, ali sve više ljudi prepoznaje njene prednosti i koristi je kao lekovito bilje i kao sastojak u raznim jelima. Priprema jela sa bokvicom je vrlo jednostavna i može biti odličan način da se obogati ishrana. Ova biljka je lako dostupna i može se naći u mnogim vrtovima, ali i u divljim područjima.

    Zahvaljujući svojoj svestranosti, bokvica je postala dragocen resurs u kulinarstvu i medicini. Bez obzira na to da li se koristi kao povrće u supama i varivima, ili kao lekovita biljka za tretman kašlja i respiratornih tegoba, bokvica je biljka koja zaslužuje da bude prisutna u svakodnevnoj ishrani i prirodnoj medicini.

  • ZA SUPE, SALATE ILI VARIVA

    Biljka podbel (Tussilago farfara) naziva se i konjsko kopito, konjski lopuh, lepuh, lapuh, pustica, repusina. Ova biljka ima veoma interesantan ciklus rasta. Iz trajnog, horizontalnog izdanka već od kraja februara izbijaju stabljike visoke do 20 centimetara, koje su prekrivene ljuskavim listićima, a na vrhu nose zlatno-žute cvetne glavice. Prizemni listovi, široki do 20 centimetara, srcoliki su i nejednoliko nazubljeni. Odozgo su kozasti i sjajni, dok su na nalicju pustenasti i beli. Ovi listovi se razvijaju na dugim peteljkama tek u maju, nakon što biljka već precveta.

    Podbel uspeva na vlažnim mestima, uz šume, potoke i reke, ali se često može naći i na ilovači, uz jarke, kanale, pruge, nasipe i strma zemljišta koja se odronjuju. Zanimljivo je da podbel prvi obrasta tlo na mestima koja su pogodna za rast drugih biljaka, pripremajući teren za kasniji rast drugih vrsta. Pored toga, podbel se često javlja kao korov u njivama, baštama i vinogradima, gde ima sposobnost da se širi i raste u velikim količinama.

    Mladi listovi podbela, koji se beru od maja do septembra, mogu se koristiti kao povrće. Preporučuje se da se listovi sitno iseku i očiste od peteljki, a nemci ih posebno preporučuju za pripremu supa, salata ili variva, naročito sa krompirom. Ova jela su vrlo ukusna kada se prirede od zaista mladih i nežnih listova. Stari listovi podbela, međutim, postaju tvrdi, kožasti i nagorki, zbog čega nisu pogodna za konzumaciju. U 100 grama mladog lista podbela nalazi se 14-38 miligrama vitamina C i oko 7 miligrama karotina, što ovu biljku čini dobrom izvoru ovih važnih nutrijenata.

    Pored upotrebe mladih listova, u prošlim vremenima, posebno tokom rata, u Nemačkoj su brali i mlade prolećne stabljike sa cvetovima podbela, koje su se zatim kuvane i pripremane na sličan način kao špargle. Ova metoda pripreme bila je posebno popularna jer je omogućavala ljudima da iskoriste biljke koje su rasle u njihovim okolinama, dok su bile siromašne resursima.

    Upotreba podbelovog lista, cveta i korena u lekovite svrhe poznata je još od najstarijih vremena. Biljka je korišćena za lečenje kašlja i drugih bolesti disajnih organa. Latinski naziv roda podbela – Tussilago – potiče od reči tussis, što znači kašalj, dok ago znači delovati, što jasno ukazuje na lekovite osobine ove biljke. Naziv vrste farfara potiče od latinskog far (brasno) i ferre (nositi), jer su listovi odozdo beli, poput brašna.

    Biljka podbel, pored svojih lekovitih svojstava, takođe ima i određenu kulturnu vrednost, jer se koristi u tradicionalnoj medicini, kao i u kulinarskim pripremama. Iako često smatrana korovskom biljkom, podbel je u stvari dragocen resurs koji nudi mnoge mogućnosti za iskorišćavanje u kuhinji i lekovitim praksama.

    Kao povrće, podbel je odličan dodatak raznim jelima, a priprema se lako i brzo. S obzirom na to da raste skoro svuda, može biti koristan za sve one koji žele da poboljšaju svoju ishranu i obogate jelovnik jednostavnim, a zdravim sastojcima. Pored toga, koristi se i za poboljšanje zdravlja respiratornog sistema, čineći je vrlo korisnom biljkom u svakodnevnom životu.