Biljka podbel (Tussilago farfara) naziva se i konjsko kopito, konjski lopuh, lepuh, lapuh, pustica, repusina. Ova biljka ima veoma interesantan ciklus rasta. Iz trajnog, horizontalnog izdanka već od kraja februara izbijaju stabljike visoke do 20 centimetara, koje su prekrivene ljuskavim listićima, a na vrhu nose zlatno-žute cvetne glavice. Prizemni listovi, široki do 20 centimetara, srcoliki su i nejednoliko nazubljeni. Odozgo su kozasti i sjajni, dok su na nalicju pustenasti i beli. Ovi listovi se razvijaju na dugim peteljkama tek u maju, nakon što biljka već precveta.
Podbel uspeva na vlažnim mestima, uz šume, potoke i reke, ali se često može naći i na ilovači, uz jarke, kanale, pruge, nasipe i strma zemljišta koja se odronjuju. Zanimljivo je da podbel prvi obrasta tlo na mestima koja su pogodna za rast drugih biljaka, pripremajući teren za kasniji rast drugih vrsta. Pored toga, podbel se često javlja kao korov u njivama, baštama i vinogradima, gde ima sposobnost da se širi i raste u velikim količinama.
Mladi listovi podbela, koji se beru od maja do septembra, mogu se koristiti kao povrće. Preporučuje se da se listovi sitno iseku i očiste od peteljki, a nemci ih posebno preporučuju za pripremu supa, salata ili variva, naročito sa krompirom. Ova jela su vrlo ukusna kada se prirede od zaista mladih i nežnih listova. Stari listovi podbela, međutim, postaju tvrdi, kožasti i nagorki, zbog čega nisu pogodna za konzumaciju. U 100 grama mladog lista podbela nalazi se 14-38 miligrama vitamina C i oko 7 miligrama karotina, što ovu biljku čini dobrom izvoru ovih važnih nutrijenata.
Pored upotrebe mladih listova, u prošlim vremenima, posebno tokom rata, u Nemačkoj su brali i mlade prolećne stabljike sa cvetovima podbela, koje su se zatim kuvane i pripremane na sličan način kao špargle. Ova metoda pripreme bila je posebno popularna jer je omogućavala ljudima da iskoriste biljke koje su rasle u njihovim okolinama, dok su bile siromašne resursima.
Upotreba podbelovog lista, cveta i korena u lekovite svrhe poznata je još od najstarijih vremena. Biljka je korišćena za lečenje kašlja i drugih bolesti disajnih organa. Latinski naziv roda podbela – Tussilago – potiče od reči tussis, što znači kašalj, dok ago znači delovati, što jasno ukazuje na lekovite osobine ove biljke. Naziv vrste farfara potiče od latinskog far (brasno) i ferre (nositi), jer su listovi odozdo beli, poput brašna.
Biljka podbel, pored svojih lekovitih svojstava, takođe ima i određenu kulturnu vrednost, jer se koristi u tradicionalnoj medicini, kao i u kulinarskim pripremama. Iako često smatrana korovskom biljkom, podbel je u stvari dragocen resurs koji nudi mnoge mogućnosti za iskorišćavanje u kuhinji i lekovitim praksama.
Kao povrće, podbel je odličan dodatak raznim jelima, a priprema se lako i brzo. S obzirom na to da raste skoro svuda, može biti koristan za sve one koji žele da poboljšaju svoju ishranu i obogate jelovnik jednostavnim, a zdravim sastojcima. Pored toga, koristi se i za poboljšanje zdravlja respiratornog sistema, čineći je vrlo korisnom biljkom u svakodnevnom životu.
Оставите одговор