Kucna hrana

Категорија: Prirodna ishrana i bilje

  • Jestiva biljka i koren: Čičak

    Čičak (latinski naziv Arctium lappa L.) je dvogodišnja ili trajna biljka koja može dostići visinu do 150 santimetara. Ova gramolika biljka, poznata i pod nazivima kao što su lopuh, lopusina, repusina, repuh, repje, komodljika i mnogim drugim, rasprostranjena je širom naših krajeva. Čičak je nezaobilazna ruderalna biljka koja raste po poljima, uz puteve, nasipima i obalama reka i potoka, a može se naći i u brdskim predelima. Njen koren je mesnat i dug, sličan repi, a unutrašnjost je bela.

    Biljka ima uspravnu i snažnu stabljiku koja je često crvenkasta i ispunjena srži. Listovi čička su veliki, sa donjim listovima koji mogu dostići čak 50 santimetara. Oblik im je srcasto-jajasti, sa slabo nazubljenim i talasastim rubovima, a s donje strane su prekriveni pustenastim, sivkasto-belim dlačicama. Kako biljka raste, listovi postaju manji, a na vrhu stabljike formiraju se grimizno-crvene cvetne glavice, koje su obavijene lepljivim bodljama. Cveta od jula do septembra, a njeni cvetovi su smešteni u stitaste grozdove ili gronje.

    Iako čičak može izgledati kao biljka koja je prisutna u mnogim predelima, treba napomenuti da je ona najlekovitija u svom mladom obliku. Mogu se jesti samo mladi izdanci koji izbijaju iz zemlje u martu i aprilu, jer brzo rastu i postaju gorki i nejestivi. Mladi izdanci ove biljke, zajedno sa peteljkama lista, mogu se konzumirati sirovi, kao sastojak u salatama, ili se kuvaju, pa se priređuju na način sličan pripremi špargle.

    U nekim zemljama, koren čička se koristi kao prehrambeni proizvod. Ispržen koren može se koristiti kao zamena za kafu, slično kao koren cikorije. Osim toga, osušeni i samleveni koren može se dodavati u brašno, čime se obogaćuju pečeni proizvodi kao što je hleb. Koren se može koristiti i za pripremu supa, a može se kuvati umesto krompira. Čičak je takođe odličan za konzerviranje – može se sušiti za zimu ili marinirati, čime se čuvaju hranljive materije koje sadrži.

    Iako su mladi izdanci i listovi najpoznatiji za ishranu, koren čička je poznat i u narodnoj medicini, gde se koristi već vekovima. Čičak se koristi kao sredstvo za lečenje reume i različitih oboljenja povezanih sa zglobovima. Njegove lekovite moći ne završavaju tu – koren čička bogat je inulinom, vlaknima koja pomažu u regulaciji nivoa šećera u krvi, a u isto vreme podstiču probavu.

    Mladi listovi čička, koji se beru u proleće, bogati su vitaminom C i karotinom. Listovi sadrže 23-40 mg% vitamina C, koji je poznat po svojim zaštitnim svojstvima za imunitet, i oko 11 mg% karotina, koji se u organizmu pretvara u vitamin A, bitan za zdravlje očiju i kože. Osim toga, listovi čička sadrže i malu količinu eteričnih ulja i sluzi, koja ima umirujući efekat na organizam.

    Zahvaljujući svim ovim svojstvima, čičak je biljka koju je vredno imati u svojoj ishrani, ali i u svakodnevnom životu. Njegova široka primena u pripremi hrane, kao i u narodnoj medicini, govori o njegovoj vrednosti. Bez obzira na to da li ga koristimo u salatama, kao zamenu za kafu, ili za lečenje određenih zdravstvenih problema, čičak je biljka koju je lako uključiti u svakodnevnu rutinu. Naravno, najbolje je koristiti mlade izdanke i koren, koji su najhranjiviji, i to u proleće, kada su najbogatiji korisnim materijama.

    U zaključku, čičak je biljka koja ne samo da ima lekovita svojstva, već može biti vrlo korisna i u pripremi hrane. Njegova jednostavna dostupnost, kao i širok spektar korisnih svojstava, čini ga dragocenom biljkom koju bi trebalo ceniti i koristiti u svakodnevnom životu.

  • AHIL I NJOME LEČIO RANE

    Poznata biljka hajdučka trava (latinski naziv Achillea millefolium L.) nosi mnoge narodnih naziva poput hajducica, ajducica, ajdučka trava, arman, beli ravanj, alovi mesecjak, jutrocel, kačak, kostretičica, kućja trava, ljutica, malankovica, mali stozlat, paprač, petrovsko cveće, rebrač, sporiš, sporisevina, sporisin, stolist, stolisnik i tvrdiguz. Njeno ime potiče od grčkog junaka Ahila, za koga se veruje da je njome lečio rane koje je zadobio u bitkama, zbog čega je ova biljka od davnina poznata po svom lekovitom svojstvu.

    Hajdučka trava je biljka koja se prepoznaje po svojoj stabljici koja je prava, čvrsta, a obično nema grana. Visina stabljike može biti od 20 do 80 centimetara, a biljka raste u busenu ili u bokorima. Listovi biljke su pri samom tlu, dok su listići na stabljici dugi i perasti, podsećajući na razdeljeno perje. Na vrhu stabljike nalaze se cvetne glavice ili cvasti, koje obuhvataju bele, ređe ružičaste ili čak žute cvetiće. Hajdučka trava cveta tokom celog leta, donoseći prelepe cvetove koji svojim mirisom privlače pažnju. Iako je miris prijatan, ukus ove biljke je trpak i gorak, što joj daje poseban karakter.

    Ova biljka je poznata po tome što se lekovite materije nalaze u njenim listovima, cvetovima, a u manjoj meri i u korenu. Sama stabljika nije toliko lekovita, ali etarska ulja, vitamin K i druge korisne materije prisutne u listovima i cvetovima čine je veoma vrednom. Najbolje je brati listove u rano proleće, pre nego što stabljika u potpunosti izraste. U tom periodu biljka formira samo lisnu rozetu pri zemlji. Kasnije, kada izraste stabljika, može se berba proširiti i na cvasti. Iako se može koristiti tokom cele godine, najbolje je berbu obaviti u proleće, kada je najbogatija lekovitim svojstvima.

    Za pripremu hrane, hajdučka trava se bere u rano proleće, a takođe i do duboke jeseni, ako se nađu mladi listovi na kosevinama. Moguće je dodavati svežu biljku u salate, čorbe i variva, čime se obogaćuju ukusi jela. Ako je biljka suviše gorka, može se popariti vrućom vodom, što ublažava njen intenzivan ukus. Takođe, od hajdučke trave se može pripremiti ukusan umak, jednostavno dodajući limunov sok, koji dodatno osvežava njen specifičan ukus. Ekstrakt hajdučke trave se često koristi u proizvodnji bombona, ali i u pripremi kolača, pružajući im prirodnu aromu i lekovita svojstva.

    Ova biljka nije otrovna i ne izaziva zavisnost, pa je sigurna za svakodnevnu upotrebu. Mogu je koristiti svi, a njena lekovita svojstva mogu da pomognu u različitim problemima, kao što su probavne smetnje, upale ili čak rane, jer je poznata po svojim regenerativnim svojstvima. Hajdučka trava ima dug istorijat u narodnoj medicini, i mnogi je koriste za jačanje imuniteta i poboljšanje opšteg zdravlja.

    Veruje se da hajdučka trava može imati umirujući efekat na organizam, pa se često koristi za ublažavanje stresa i nesanice. Njena lekovita svojstva se koriste i za spoljašnju upotrebu – losioni i obloge napravljeni od hajdučke trave mogu pomoći u lečenju manjih opekotina, ogrebotina i drugih kožnih problema. Zbog svih tih pozitivnih efekata, ova biljka zaslužuje da se nađe u svakom prirodnom lečilištu.

    U zaključku, hajdučka trava je biljka koja je ne samo lekovita, već i vrlo korisna u pripremi hrane. Njena široka primena u narodnoj medicini i kulinarstvu potvrđuje njen značaj i vrednost. Bilo da je koristimo kao prirodni lek, dodatak jelima, ili jednostavno kao ukras, hajdučka trava ima posebno mesto u životima ljudi koji veruju u moć prirode. Svakako, njeno prisustvo u svakodnevnom životu donosi mnoge koristi, kako u lečenju, tako i u obogaćivanju ukusa jela.

  • Biološki aktivni sastojci u lekovitom bilju

    Lekovite biljke predstavljaju pravi prirodni bogatstvo koje sadrži različite sastojke koji uslovljavaju njihovo terapijsko delovanje i medicinsku upotrebu. Biljni sastojci koji se koriste u medicinske svrhe, obuhvataju organska jedinjenja koja mogu biti složena, a ponekad se u biljci nalazi više takvih sastojaka koji u kombinaciji ostvaruju snažnije i efikasnije delovanje. Ovi sastojci često obuhvataju alkaloide, heterozide (glikozide), eterična ulja, masna ulja, vitamine, smole i mnoge druge korisne komponente.

    Lekoviti efekat biljaka ne zavisi samo od njihovih primarnih sastojaka, već i od drugih bioaktivnih tvari koje sadrže. Na primer, mnoge biljke bogate su vitaminima, enzimima i mineralima koji su od suštinske važnosti za ljudski organizam. Upravо ovi dodatni sastojci čine ove biljke još vrednijim, jer pomažu u jačanju organizma, poboljšanju zdravlja i održavanju opšte vitalnosti.

    Između 420 registrovanih vrsta lekovitih biljaka, oko 130 sadrži u većoj ili manjoj meri biološki aktivne sastojke koji su značajni za ljudsko zdravlje. Smatra se da ove biljke mogu doprineti poboljšanju naših svakodnevnih nutritivnih potreba, čineći našu ishranu raznovrsnijom i zdravijom. Danas se, zahvaljujući modernim istraživanjima, sve više pažnje posvećuje biološki aktivnim sastojcima u biljkama, a ujedno raste interes za samoniklim lekovitim biljem koje ima veliki potencijal za prirodnu medicinu.

    Pored lekovitih svojstava, mnoge samonikle biljke obiluju bioaktivnim sastojcima koji ih čine biološki vrednim. Na primer, biljke poput poljskog rastavića, koprive, kiseljaka, crnog sleza, hajdučke trave i mnogih drugih sadrže komponente koje doprinose jačanju imuniteta, ublažavanju stresa, poboljšanju cirkulacije i zdravlju pluća. Neke biljke čak pomažu u regeneraciji ćelija i ubrzavaju proces zaceljivanja rana.

    Lekovite biljke sa bioaktivnim sastojcima mogu se razvrstati u različite grupe prema delovima biljke koji se koriste. Na osnovu toga, postoje biljke sa jestivim listovima, cvetovima, plodovima i podzemnim delovima.

    Biljke sa jestivim listovima i izdancima

    U ovoj grupi biljaka, najčešće se koriste mladi listovi, proljetni izdanci i vrhovi mladih stabala. Ovi delovi biljaka obiluju vodom (preko 80%) i siromašni su kalorijama, ali su bogati korisnim sastojcima kao što su vitamin C (askorbinska kiselina), karotin (provitamin A) i enzimi. Osim toga, u listovima nekih biljaka prisutni su i vitamini B1, B2 i E, koji doprinose zdravlju kože, nervnog sistema i imunološkog sistema.

    Neke od biljaka sa jestivim listovima uključuju bokvicu, musku, čičak, crni slez, koprivu, maslačak, mrtvu koprivu i sedmolist. Ove biljke se obično koriste za pripremu salata, ali se mogu koristiti i u supama i drugim jelima. Njihova niska kalorijska vrednost čini ih idealnim za detoksikaciju organizma i očuvanje zdrave telesne mase.

    Biljke sa jestivim cvetovima

    Za razliku od listova, cvetovi biljaka obično sadrže više šećera, zbog čega se odlikuju slatkastim ukusom i prijatnim mirisom. Cvetovi biljaka često se koriste u pripremi slatkih jela i dezerta, ali mogu biti i deo supa, kao što je slučaj sa dragoljubom. Pored toga, cvetovi sadrže vitamin C koji je poznat po svom povoljnom uticaju na imunitet.

    Cveće biljaka poput lavande, nevena, maslačka i dr. koristi se za pripremu aromatičnih čajeva, ali i za dekoraciju jela. Ove biljke doprinose bogatstvu ukusa, a istovremeno imaju i lekovite efekte.

    Biljke sa jestivim podzemnim delovima

    Podzemni delovi biljaka, poput korena, rizoma i tubera, mogu se koristiti kuvani, osušeni ili sirovi. Po svojoj nutritivnoj vrednosti slični su žitaricama, ali su siromašniji u belančevinama. Ipak, oni su bogati ugljenim hidratima, mineralima (kao što su kalijum, kalcijum, fosfor), organskim kiselinama i vitaminima, kao što su vitamin C i karotin.

    Primjeri biljaka sa jestivim podzemnim delovima su čičak, kesten, artičoka, cikla i divlji beli luk. Ovi delovi biljaka se često koriste za pripremu raznih jela, od supa do salata.

    Biljke sa jestivim plodovima

    Plodovi lekovitih biljaka, poput divlje ruže (šipka), borovnica, malinovke i mnogih drugih, bogati su vitaminima i mineralima. Osim što obiluju vitaminom C, oni sadrže i vitamine B1, B2, E i K. Šipak je jedan od najpoznatijih plodova u ovoj grupi, jer sadrži velike količine vitamina C, karotina i vitamina P. Ovi plodovi imaju bogat ukus i koriste se u pripremi džemova, sokova, čajeva, ali i u kulinarskim delicijama.

    U zaključku, lekovite biljke nisu samo lekovite zbog svojih primarnih sastojaka, već i zato što sadrže brojne bioaktivne tvari koje obogate naš organizam. Naš odnos prema bilju postaje sve važniji, jer biljke čine esencijalni deo naše ishrane i zdravlja. Bez obzira na to da li se koriste kao prirodni lekovi, začini ili povrće, bilje je nezaobilazan deo svakodnevnog života.

    Svake godine raste interesovanje za samoniklim biljkama, jer one predstavljaju prirodne resurse koji mogu poboljšati naše zdravlje, ali i obogatiti naše jelovnike sa raznovrsnim, ukusnim i nutritivno vrednim sastojcima.

  • IMA UKUS SLICAN VRGANJU

    Bokvica – Plantago lanceolata L. – je biljka koja je poznata pod različitim narodnim imenima, kao što su duga bokvica, kopljasta bokvica, zilovka, zilovlak, ovciji jezik i glavor. Ovo je trajna biljka koja se lako prepoznaje po svojim karakterističnim listovima. Njeni listovi su dugi od 10 do 20 centimetara, lancetasti, šiljasti i imaju tri do pet uzdužnih žila. Ovi listovi su postavljeni u prizemnu rozetu, a u njihovoj osnovi je kratka peteljka. Stabljike bokvice mogu narasti do 50 centimetara, a na vrhu nose smeđe, klasaste cvetove koji cvetaju od maja do septembra. Biljka je vrlo rasprostranjena i može se naći uz puteve, na suvim livadama, travnjacima, pa čak i na visokim planinama, gde uspeva na hranjivim i peskovitim tlima.

    Bokvica je biljka koja nije samo cenjena zbog svojih lekovitih svojstava, već i zbog svoje upotrebe u kulinarstvu. Mladi i nežni listovi bokvice, koji se beru u martu i aprilu, mogu se koristiti kao povrće. Uobičajeno se pripremaju za supu ili se kuvaju kao špinat. Ova biljka, kada se kuva, poprima prijatan miris i ukus, koji je sličan veoma cenjenoj gljivi – vrganju. Za razliku od špinata, bokvica ima specifičan, pomalo aromatičan ukus koji može varirati u jačini, ali u svakom slučaju doprinosi bogatstvu ukusa jela. Mladi listovi bokvice su bogati vitaminom C, sa sadržajem od 20 do 40 mg% na 100 grama, kao i karotinom u količini od oko 7 mg%. Ovo je čini dobrom namirnicom za jačanje imuniteta i zdravlje kože. Takođe, bokvica je bogata kalijumom, što je čini korisnom za održavanje ravnoteže elektrolita u organizmu.

    Kada je u pitanju upotreba bokvice u medicini, ona je poznata već dugo i koristi se za lečenje različitih tegoba, naročito respiratornih problema. Ekstrakt lista bokvice se koristi kao prirodni lek protiv kašlja. Bokvica deluje tako što sužava krvne sudove i smanjuje iritaciju u disajnim putevima, što može biti od pomoći kod prehlada i upala grla. Pored toga, koristi se i za poboljšanje zdravlja pluća i bronhija, kao i za ublažavanje simptoma bronhijalne astme.

    Biljka je takođe korisna za obnavljanje tkiva i za jačanje imuniteta, jer sadrži visok nivo tanina, koji deluje kao prirodni antibiotik. Tanini iz bokvice mogu pomoći u smanjenju upala i ubrzavanju zaceljivanja rana, čineći je korisnom i u spoljašnjoj primeni, kao oblog ili losion za kožne iritacije. Bokvica je vrlo cenjena i u narodnoj medicini, gde se njeni listovi koriste za lečenje opekotina, posekotina, čak i ugriza insekata.

    U današnje vreme, bokvica se često smatra zaboravljenom biljkom, ali sve više ljudi prepoznaje njene prednosti i koristi je kao lekovito bilje i kao sastojak u raznim jelima. Priprema jela sa bokvicom je vrlo jednostavna i može biti odličan način da se obogati ishrana. Ova biljka je lako dostupna i može se naći u mnogim vrtovima, ali i u divljim područjima.

    Zahvaljujući svojoj svestranosti, bokvica je postala dragocen resurs u kulinarstvu i medicini. Bez obzira na to da li se koristi kao povrće u supama i varivima, ili kao lekovita biljka za tretman kašlja i respiratornih tegoba, bokvica je biljka koja zaslužuje da bude prisutna u svakodnevnoj ishrani i prirodnoj medicini.

  • ZA SUPE, SALATE ILI VARIVA

    Biljka podbel (Tussilago farfara) naziva se i konjsko kopito, konjski lopuh, lepuh, lapuh, pustica, repusina. Ova biljka ima veoma interesantan ciklus rasta. Iz trajnog, horizontalnog izdanka već od kraja februara izbijaju stabljike visoke do 20 centimetara, koje su prekrivene ljuskavim listićima, a na vrhu nose zlatno-žute cvetne glavice. Prizemni listovi, široki do 20 centimetara, srcoliki su i nejednoliko nazubljeni. Odozgo su kozasti i sjajni, dok su na nalicju pustenasti i beli. Ovi listovi se razvijaju na dugim peteljkama tek u maju, nakon što biljka već precveta.

    Podbel uspeva na vlažnim mestima, uz šume, potoke i reke, ali se često može naći i na ilovači, uz jarke, kanale, pruge, nasipe i strma zemljišta koja se odronjuju. Zanimljivo je da podbel prvi obrasta tlo na mestima koja su pogodna za rast drugih biljaka, pripremajući teren za kasniji rast drugih vrsta. Pored toga, podbel se često javlja kao korov u njivama, baštama i vinogradima, gde ima sposobnost da se širi i raste u velikim količinama.

    Mladi listovi podbela, koji se beru od maja do septembra, mogu se koristiti kao povrće. Preporučuje se da se listovi sitno iseku i očiste od peteljki, a nemci ih posebno preporučuju za pripremu supa, salata ili variva, naročito sa krompirom. Ova jela su vrlo ukusna kada se prirede od zaista mladih i nežnih listova. Stari listovi podbela, međutim, postaju tvrdi, kožasti i nagorki, zbog čega nisu pogodna za konzumaciju. U 100 grama mladog lista podbela nalazi se 14-38 miligrama vitamina C i oko 7 miligrama karotina, što ovu biljku čini dobrom izvoru ovih važnih nutrijenata.

    Pored upotrebe mladih listova, u prošlim vremenima, posebno tokom rata, u Nemačkoj su brali i mlade prolećne stabljike sa cvetovima podbela, koje su se zatim kuvane i pripremane na sličan način kao špargle. Ova metoda pripreme bila je posebno popularna jer je omogućavala ljudima da iskoriste biljke koje su rasle u njihovim okolinama, dok su bile siromašne resursima.

    Upotreba podbelovog lista, cveta i korena u lekovite svrhe poznata je još od najstarijih vremena. Biljka je korišćena za lečenje kašlja i drugih bolesti disajnih organa. Latinski naziv roda podbela – Tussilago – potiče od reči tussis, što znači kašalj, dok ago znači delovati, što jasno ukazuje na lekovite osobine ove biljke. Naziv vrste farfara potiče od latinskog far (brasno) i ferre (nositi), jer su listovi odozdo beli, poput brašna.

    Biljka podbel, pored svojih lekovitih svojstava, takođe ima i određenu kulturnu vrednost, jer se koristi u tradicionalnoj medicini, kao i u kulinarskim pripremama. Iako često smatrana korovskom biljkom, podbel je u stvari dragocen resurs koji nudi mnoge mogućnosti za iskorišćavanje u kuhinji i lekovitim praksama.

    Kao povrće, podbel je odličan dodatak raznim jelima, a priprema se lako i brzo. S obzirom na to da raste skoro svuda, može biti koristan za sve one koji žele da poboljšaju svoju ishranu i obogate jelovnik jednostavnim, a zdravim sastojcima. Pored toga, koristi se i za poboljšanje zdravlja respiratornog sistema, čineći je vrlo korisnom biljkom u svakodnevnom životu.

  • Biljke koje mogu zameniti sapun

    Zamislite da ste se našli u prirodi, a vaše ruke su se zaprljale. Nema sapuna pri ruci, ali znate da to nije problem ako poznajete biljni svet. Mnoge biljke u prirodi mogu da vam pomognu da se očistite, a uz to su ekološke i potpuno prirodne. U stvari, više vrsta biljaka može da se koristi za pranje i čišćenje, a neke od njih su sapunica, kukolj, crvena zova, bujad, divlji kesten i guba.

    Jedna od najpoznatijih biljaka koja može zameniti sapun je sapunica. Ova biljka je niska, obično raste do visine od 30 do 70 cm, a njeni cvetovi mogu biti u roze ili beloj boji, prijatnog mirisa. Sapunica raste na vlažnim mestima, kao što su obale reka, livade, pašnjaci i medže. Koren ove biljke je zapravo pravi prirodni sapun. Kada se pomeša sa vodom, stvara se mirisna pena koja lako skida prljavštinu. I što je još bolje, koren sapunice može se osušiti, samleti u prah i koristiti za pranje tekstila. Ova prirodna sredstva za čišćenje ne samo da su efikasna, već imaju i dodatnu prednost – tekstil opran sapunicama ostaje zaštićen od insekata.

    Još jedna biljka koja može da zameni sapun je kukolj. Kukolj je poznat kao korov koji raste u strnim žitima, ali može se naći i u šumama, na vlažnim livadama i drugim sličnim mestima. Za pranje se koristi koren ove biljke, koji ima sposobnost da stvara penu kad se pomeša sa vodom, baš kao pravi sapun. Kukolj je jednostavan za prikupljanje i predstavlja dobar prirodni način da se očistite kad ste u prirodi.

    Bujad je još jedna biljka koja se koristi za pranje. Ona raste na mnogim mestima, od šuma do travnjaka, a naročito u područjima koja su pogođena požarima. Ovaj korov može da se koristi kao stelja za stoku, ali njeni koreni sadrže kalijumove jedinjenja koja proizvode penu i tako mogu da služe kao odličan prirodni sapun. Bujad je jednostavna za nalaziti, a njena upotreba za pranje je vrlo efikasna, čak i za veće prljavštine.

    Za čišćenje odeće i uklanjanje mrlja, plodovi divljeg kestena su sjajan prirodni izbor. Divlji kesten, osim što je lepo drvo koje često možete sresti u šumama, ima plodove koji su veoma efikasni u uklanjanju prljavštine i mrlja sa tkanina. Njegovi plodovi se mogu koristiti tako što se zdrobe, pomešaju sa vodom i primene kao prirodno sredstvo za pranje. Divlji kesten je pogodan za sve koji žele ekološki prihvatljive alternative komercijalnim sredstvima za čišćenje.

    Takođe, crvena zova je biljka koja može da opere sve vrste prljavštine. Ova biljka raste u brdskim šumama i ima plodove koji se koriste za pranje. Iako možda nije tako popularna kao druge biljke, njeni plodovi imaju fantastičnu moć da skide svaku vrstu prljavštine i mrlja sa odeće, što je čini korisnim prirodnim sredstvom za čišćenje u šumi.

    Za završni trik, tu je i guba, gljiva koja raste na drveću. Iako je manja od ostalih biljaka koje koristimo za pranje, guba je efikasna u uklanjanju prljavštine. Koristi se unutrašnji deo ove gljive, a njena primena u čišćenju može biti izuzetno korisna u situacijama kada je teško pronaći druge biljke.

    Ovo su samo neki od primera biljaka koje mogu da zamene sapun i omoguće vam da se očistite u prirodi. Pored njih, postoji i mnogo drugih biljaka koje mogu da posluže kao prirodni sapun, a prednost ovih biljaka je u tome što su ekološki prihvatljive, lako dostupne i potpuno prirodne. Za ljubitelje prirode i ekoloških rešenja, ovo je sjajan način da uživate u čistoj okolini, čak i kada nemate klasičan sapun pri ruci.