Kucna hrana

Категорија: Priprema jela i saveti

  • Najukusnija jela od mladih izdanaka koprive

    Kopriva (Urtica dioica L.), poznata i pod nazivima kao velika kopriva, žara, zegavica i žica, jedna je od najpoznatijih biljaka koja se koristi u ishrani i prirodnoj medicini. Iako je mnogima poznata kao biljka koju treba izbegavati zbog svojih bodljikavih dlaka, kopriva je zapravo vrlo korisna i može se pripremiti na razne ukuse. Posebno su mladi izdanci koprive, koji se beru u proleće, pravi delikates.

    Kopriva je višegodišnja biljka koja može da naraste i do 1,5 metara, a njeni listovi su srcoliki, nazubljeni i prekriveni sitnim dlačicama koje mogu izazvati peckanje ako se ne obrađuju pravilno. Iako nije najlepša biljka u prirodi, kopriva je pravi skrinja zdravlja, bogata vitaminima, mineralima i vlaknima.

    U proleće, kada se pojave mladi izdanci, kopriva postaje najkorisnija. Tada je i najukusnija i najbogatija hranljivim materijama, kao što su gvožđe, kalijum, magnezijum i kalcijum, kao i vitamin A i vitamin C. Sadržaj hlorofila u koprivi posebno je cenjen zbog svojih blagotvornih dejstava na krv i cirkulaciju, pa se često koristi za jačanje organizma, posebno kod osoba sa manjkom gvožđa i anemijom.

    Jedan od najjednostavnijih, a istovremeno i najzdravijih načina da uživate u dobrobitima koprive je da je pripremite kao salatu. Mladi vrhovi koprive, koji se beru pre nego što biljka počne da cveta, mogu se lagano popariti, a zatim pomešati sa drugim sastojcima. Najčešće se koristi sa belim lukom, maslinovim uljem i sirćetom, čineći ovu salatu osvežavajućom i zdravom. U ovakvim salatama, kopriva pomaže varenje i osvežava organizam, čineći je odličnim letnjim obrokom.

    Kopriva je takođe odlična za pripremu čorbi. Jedna od najjednostavnijih i najukusnijih jela koja se mogu pripremiti je čorba od koprive. Potrebno je samo da se mladi izdanci popare, a zatim se skuvaju sa nekoliko jaja, malo mleka, soka od paradajza, a po želji i sa komadićima mesa. Ova čorba je bogata hranljivim materijama, a ujedno vrlo ukusan obrok, idealan za prolećne i jesenje dane.

    Ako želite da upotrebite koprivu u različitim jelima, možete je koristiti i kao sastojak u raznim umacima. U ovom slučaju, najbolji su mladi listovi koprive koji se brzo obrade i dodaju jelima kao što su pastete, sosovi ili variva. Kopriva se odlično kombinuje sa drugim povrćem i začinima, a za još intenzivniji ukus, možete dodati i beli luk, koji se savršeno slaže sa njenim karakterističnim ukusom.

    Kopriva je veoma zahvalna biljka koja ne samo da obogaćuje vaša jela, već ima i brojne lekovite osobine. Osim što je bogata hranljivim sastojcima, kopriva je i prirodni diuretik, pomaže u čišćenju organizma i ubrzava izbacivanje toksina. Takođe, njeni listovi imaju protuupalna svojstva, pa se često koriste za lečenje različitih bolesti, od respiratornih problema do kožnih oboljenja.

    Najlepše kod koprive je što se može koristiti tokom skoro cele godine. Mladi izdanci su najbolji u proleće, ali čak i kada biljka sazri, mogu se koristiti stari delovi koprive, kao što je koren, koji je veoma koristan za jačanje organizma i poboljšanje opšteg zdravlja.

    Upotrebom koprive u svakodnevnoj ishrani, obogatićete vašu ishranu hranljivim materijama i pružiti svom organizmu prirodnu energiju. Bilo da je koristite u salatama, čorbama ili kao dodatak jelima, kopriva je biljka koja donosi brojne koristi i ukuse, a sve to uz minimalnu pripremu. Ne dozvolite da vas njene bodlje zavaraju – kopriva je prava prirodna riznica koja je vredna svakog truda.

  • Mladi listovi za ukusno varivo

    Crni slez, poznat i pod nazivima veliki slez, divlji slez ili slezovaca (lat. Malva silvestris), je dvogodišnja ili trajna biljka koja može da naraste i do metar visine. Njegova stabljika je razgranata i prekrivena dlačicama, a oblik biljke može biti prilegnut, uspravan ili uzdignut, u zavisnosti od uslova u kojima raste. Listovi crnog sleza su tamnozeleni, slabo dlakavi i rastu na dugim peteljkama. Obično su okruglog ili bubrezastog oblika, dlanasto iscepani na pet do sedam delova, sa nazubljenim ivicama i srcastom osnovom. Cveće ove biljke je prelepo, sa velikim, bledoljubičastim ili ružičastim laticama koje imaju tamnije žile. Cveće se pojavljuje u grupama po dva do četiri, a razvija se od maja do septembra. Nakon cvetanja, plodovi se raspadaju u deset plodica sa po jednom semenkom.

    Crni slez je rasprostranjen u mnogim delovima sveta i može se naći na poljima, livadama, uz puteve, jarke i zapuštene oblasti, a često raste i kao korov na njivama i vrtovima. Ova biljka je veoma uobičajena u blizini naselja, a u planinskim predelima raste čak do 1.200 metara nadmorske visine. U nekim zemljama, a ponekad i kod nas, uzgaja se podvrsta sa velikim cvetovima i listovima.

    Od davnina, crni slez je poznat kao lekovita biljka, a narod ga koristi u lečenju raznih tegoba, posebno kašlja i katara pluća, jer sadrži veliku količinu sluzi koja je pogodna za smirivanje iritacija. U mnogim kulturama, uključujući i našu, mladi listovi crnog sleza smatrani su izuzetno hranljivim i zdravim. Prolećni listovi, koji se beru od aprila do jula, mogu se koristiti za pripremu ukusnog variva, slično varivu od španaća, a mogu se pripremiti i kao salata.

    Ovi mladi listovi su izuzetno bogati hranljivim materijama. Sadrže značajne količine vitamina C, koji je esencijalan za imunitet, te karotina, koji se u organizmu pretvara u vitamin A. Takođe, bogati su gvožđem i kalcijumom, što ih čini odličnim izborom za zdravlje kostiju i krvi. Količina vitamina C u svežim prolećnim listovima može biti od 50 do 330 mg%, dok sadrže i do 18 mg% karotina, što ovu biljku čini jednim od najzdravijih prolećnih povrća.

    Jedna od prednosti crnog sleza kao povrća je ta što se mladi listovi mogu brati čak do sredine leta, u vreme kada mnoge druge biljke već postaju previše tvrde ili gorke. Iako je ova biljka široko rasprostranjena i često prisutna kao korov, važno je napomenuti da nije preporučljivo uništavati je. U nekim područjima, poput okolice Beča, zbog prekomernog iskorišćavanja crni slez je postao gotovo nestao.

    Osim listova, cvetovi crnog sleza su takođe jestivi i mogu se koristiti u raznim jelima. Najčešće se koriste u mešanim salatama, ali mogu poslužiti i kao ukras ili garnitura za mesna i riblja jela, čime se dodaje ne samo boja već i nutritivna vrednost jelima.

    Zbog svojih hranljivih i lekovitih svojstava, crni slez je biljka koju bi svakako trebalo uvrstiti u ishranu, naročito u prolećnom periodu, kada je najzdraviji i najbogatiji hranljivim materijama. Uživajte u njegovim blagodatima, bilo u varivima, salatama, ili kao dodatak drugim jelima.

  • KORISTE SE SVI DELOVI BILJKE

    Maslačak, poznat i pod mnogim drugim nazivima poput popina pogačica, radic, mlekac, smetanka, milosavka, ili mlečnjak, jedan je od najrasprostranjenijih korova i livadskih biljaka. Iako se često smatra običnim korovom, ova biljka krije bogatstvo korisnih svojstava i koristi, a najlepše od svega je to što se koristi u celokupnom svom obliku – od korena do cveta. Maslačak je biljka koja raste na različitim mestima, od travnjaka, livada, parkova i vrtova, pa sve do visoko planinskih područja. Ono što je zanimljivo jeste da maslačak menja svoj izgled u zavisnosti od staništa i ekoloških uslova.

    Maslačak je biljka koja se koristi još od najranijih vremena, i to ne samo kao lek, već i kao hrana. Koristio se kao narodni lek za mnoge bolesti, a u savremenoj medicini zadržao je svoje mesto zbog svojih lekovitih svojstava. U Italiji su ga, na primer, počeli koristiti kao povrće već u 17. veku, a tokom Napoleonovih ratova, kada je hrana bila oskudna, maslačak je postao važan izvor ishrane za siromašne slojeve društva. Danas je maslačak poznat širom sveta, naročito u zemljama sa romanskim jezicima, gde je omiljeno povrće i povrće koje se lako uzgaja.

    Maslačak je najpoznatija i najcenjenija prolećna divlja salata. Njegovi mladi listovi, koji se najbolje beru pre nego što biljka krene da cveta, od marta do maja, sadrže mnogo korisnih nutrijenata, kao što su vitamini i minerali. U tim mladim listovima nalazi se veliki procenat vitamina C (od 18 do 60 mg%), kao i karotina, gvožđa, belančevina i ugljenih hidrata. Količina gvožđa u maslačku je veća nego u špinatu, što ovu biljku čini izuzetno korisnom za zdravlje. Iako su mladi listovi najukusniji i najmanje gorki, stariji listovi postaju gorki, ali se mogu pripremiti na različite načine – kuvanjem, a da bi se smanjila gorčina, mogu se ostaviti da odstoje u vodi preko noći. Takođe, maslačak se često meša sa drugim biljkama poput rigon, matovilca, kiselice i začina, stvarajući ukusne i hranljive salate.

    Iako se najčešće koristi kao sveža salata, maslačak je savršen za pripremu raznih jela. Kada biljka počne da cveta, listovi postaju gorki, pa je najbolje odrezati samo gornje delove biljke i koristiti ih u jelima. Za pripremu variva, najpre treba promeniti vodu kako bi se uklonila gorčina. Variva od maslačka mogu biti ukusan i hranljiv obrok, koji može biti kombinovan s drugim divljim biljkama i začinima.

    Maslačak je takođe izuzetno koristan zbog svog korena. Koren maslačka sadrži visok procenat inulina (do 40%), koji je koristan za stabilizaciju nivoa šećera u krvi. U mnogim zemljama, kao što je Nemačka, koren maslačka se bere u proleće i jesen, kuvaju se ili se režu u tanke komade i jedu sirovi, najčešće na hlebu sa maslacem. Koren se može koristiti i kao prirodni surogat za kafu, jer daje bogat, zemljast ukus. Mladi cvetni pupoljci maslačka mogu se kiseliti u sirćetu i koristiti kao začin, slično kao kapari, dok se od cvetova može napraviti specijalni maslačkov med, koji liči na pravi med.

    Osim što je maslačak ukusan, on ima i lekovita svojstva. Biljka potpomaze izlučivanje mokraće, a ovo dejstvo može se primetiti i pri konzumiranju maslačka u obliku salate ili drugih jela. On je prirodni diuretik koji pomaže u detoksifikaciji organizma, smanjenju upala i poboljšanju probave. Redovno konzumiranje maslačka može poboljšati rad jetre, a njegovi listovi i koren mogu se koristiti i kao lek za smanjenje nivoa holesterola.

    Maslačak nije samo ukusan i zdrav, već je i veoma jednostavan za pripremu. Može se koristiti u raznim jelima, od salata, variva, pa sve do napitaka poput maslačkovog vina. Zbog svog bogatstva hranljivim materijama, maslačak je odličan izbor za sve koji žele da poboljšaju svoju ishranu i zdravlje. S obzirom na to da se koristi u svim delovima biljke, od korena do cvetova, maslačak predstavlja pravi primer kako priroda može da nam pruži bogatstvo zdravih i ukusnih namirnica.

    Kroz vekove je maslačak bio cenjen kao lekovita biljka i koristi se do današnjeg dana. Iako se često smatra običnim korovom, maslačak je prava riznica zdravlja i ukusa, koju svi možemo koristiti i uživati u njenim blagodatima.

  • IMA UKUS SLICAN VRGANJU

    Bokvica – Plantago lanceolata L. – je biljka koja je poznata pod različitim narodnim imenima, kao što su duga bokvica, kopljasta bokvica, zilovka, zilovlak, ovciji jezik i glavor. Ovo je trajna biljka koja se lako prepoznaje po svojim karakterističnim listovima. Njeni listovi su dugi od 10 do 20 centimetara, lancetasti, šiljasti i imaju tri do pet uzdužnih žila. Ovi listovi su postavljeni u prizemnu rozetu, a u njihovoj osnovi je kratka peteljka. Stabljike bokvice mogu narasti do 50 centimetara, a na vrhu nose smeđe, klasaste cvetove koji cvetaju od maja do septembra. Biljka je vrlo rasprostranjena i može se naći uz puteve, na suvim livadama, travnjacima, pa čak i na visokim planinama, gde uspeva na hranjivim i peskovitim tlima.

    Bokvica je biljka koja nije samo cenjena zbog svojih lekovitih svojstava, već i zbog svoje upotrebe u kulinarstvu. Mladi i nežni listovi bokvice, koji se beru u martu i aprilu, mogu se koristiti kao povrće. Uobičajeno se pripremaju za supu ili se kuvaju kao špinat. Ova biljka, kada se kuva, poprima prijatan miris i ukus, koji je sličan veoma cenjenoj gljivi – vrganju. Za razliku od špinata, bokvica ima specifičan, pomalo aromatičan ukus koji može varirati u jačini, ali u svakom slučaju doprinosi bogatstvu ukusa jela. Mladi listovi bokvice su bogati vitaminom C, sa sadržajem od 20 do 40 mg% na 100 grama, kao i karotinom u količini od oko 7 mg%. Ovo je čini dobrom namirnicom za jačanje imuniteta i zdravlje kože. Takođe, bokvica je bogata kalijumom, što je čini korisnom za održavanje ravnoteže elektrolita u organizmu.

    Kada je u pitanju upotreba bokvice u medicini, ona je poznata već dugo i koristi se za lečenje različitih tegoba, naročito respiratornih problema. Ekstrakt lista bokvice se koristi kao prirodni lek protiv kašlja. Bokvica deluje tako što sužava krvne sudove i smanjuje iritaciju u disajnim putevima, što može biti od pomoći kod prehlada i upala grla. Pored toga, koristi se i za poboljšanje zdravlja pluća i bronhija, kao i za ublažavanje simptoma bronhijalne astme.

    Biljka je takođe korisna za obnavljanje tkiva i za jačanje imuniteta, jer sadrži visok nivo tanina, koji deluje kao prirodni antibiotik. Tanini iz bokvice mogu pomoći u smanjenju upala i ubrzavanju zaceljivanja rana, čineći je korisnom i u spoljašnjoj primeni, kao oblog ili losion za kožne iritacije. Bokvica je vrlo cenjena i u narodnoj medicini, gde se njeni listovi koriste za lečenje opekotina, posekotina, čak i ugriza insekata.

    U današnje vreme, bokvica se često smatra zaboravljenom biljkom, ali sve više ljudi prepoznaje njene prednosti i koristi je kao lekovito bilje i kao sastojak u raznim jelima. Priprema jela sa bokvicom je vrlo jednostavna i može biti odličan način da se obogati ishrana. Ova biljka je lako dostupna i može se naći u mnogim vrtovima, ali i u divljim područjima.

    Zahvaljujući svojoj svestranosti, bokvica je postala dragocen resurs u kulinarstvu i medicini. Bez obzira na to da li se koristi kao povrće u supama i varivima, ili kao lekovita biljka za tretman kašlja i respiratornih tegoba, bokvica je biljka koja zaslužuje da bude prisutna u svakodnevnoj ishrani i prirodnoj medicini.

  • ZA SUPE, SALATE ILI VARIVA

    Biljka podbel (Tussilago farfara) naziva se i konjsko kopito, konjski lopuh, lepuh, lapuh, pustica, repusina. Ova biljka ima veoma interesantan ciklus rasta. Iz trajnog, horizontalnog izdanka već od kraja februara izbijaju stabljike visoke do 20 centimetara, koje su prekrivene ljuskavim listićima, a na vrhu nose zlatno-žute cvetne glavice. Prizemni listovi, široki do 20 centimetara, srcoliki su i nejednoliko nazubljeni. Odozgo su kozasti i sjajni, dok su na nalicju pustenasti i beli. Ovi listovi se razvijaju na dugim peteljkama tek u maju, nakon što biljka već precveta.

    Podbel uspeva na vlažnim mestima, uz šume, potoke i reke, ali se često može naći i na ilovači, uz jarke, kanale, pruge, nasipe i strma zemljišta koja se odronjuju. Zanimljivo je da podbel prvi obrasta tlo na mestima koja su pogodna za rast drugih biljaka, pripremajući teren za kasniji rast drugih vrsta. Pored toga, podbel se često javlja kao korov u njivama, baštama i vinogradima, gde ima sposobnost da se širi i raste u velikim količinama.

    Mladi listovi podbela, koji se beru od maja do septembra, mogu se koristiti kao povrće. Preporučuje se da se listovi sitno iseku i očiste od peteljki, a nemci ih posebno preporučuju za pripremu supa, salata ili variva, naročito sa krompirom. Ova jela su vrlo ukusna kada se prirede od zaista mladih i nežnih listova. Stari listovi podbela, međutim, postaju tvrdi, kožasti i nagorki, zbog čega nisu pogodna za konzumaciju. U 100 grama mladog lista podbela nalazi se 14-38 miligrama vitamina C i oko 7 miligrama karotina, što ovu biljku čini dobrom izvoru ovih važnih nutrijenata.

    Pored upotrebe mladih listova, u prošlim vremenima, posebno tokom rata, u Nemačkoj su brali i mlade prolećne stabljike sa cvetovima podbela, koje su se zatim kuvane i pripremane na sličan način kao špargle. Ova metoda pripreme bila je posebno popularna jer je omogućavala ljudima da iskoriste biljke koje su rasle u njihovim okolinama, dok su bile siromašne resursima.

    Upotreba podbelovog lista, cveta i korena u lekovite svrhe poznata je još od najstarijih vremena. Biljka je korišćena za lečenje kašlja i drugih bolesti disajnih organa. Latinski naziv roda podbela – Tussilago – potiče od reči tussis, što znači kašalj, dok ago znači delovati, što jasno ukazuje na lekovite osobine ove biljke. Naziv vrste farfara potiče od latinskog far (brasno) i ferre (nositi), jer su listovi odozdo beli, poput brašna.

    Biljka podbel, pored svojih lekovitih svojstava, takođe ima i određenu kulturnu vrednost, jer se koristi u tradicionalnoj medicini, kao i u kulinarskim pripremama. Iako često smatrana korovskom biljkom, podbel je u stvari dragocen resurs koji nudi mnoge mogućnosti za iskorišćavanje u kuhinji i lekovitim praksama.

    Kao povrće, podbel je odličan dodatak raznim jelima, a priprema se lako i brzo. S obzirom na to da raste skoro svuda, može biti koristan za sve one koji žele da poboljšaju svoju ishranu i obogate jelovnik jednostavnim, a zdravim sastojcima. Pored toga, koristi se i za poboljšanje zdravlja respiratornog sistema, čineći je vrlo korisnom biljkom u svakodnevnom životu.