Podbel – zaboravljena jestiva biljka iz prirode
Biljka podbel (Tussilago farfara), u narodu poznata i kao konjsko kopito, lepuh, lapuh ili pustica, spada u samonikle biljke koje su nekada imale značajno mesto u ishrani ljudi. Danas je često zapostavljena i pogrešno smatrana isključivo korovom, iako nudi brojne mogućnosti za kulinarsku i zdravstvenu primenu.
Kako izgleda i gde raste podbel
Podbel ima veoma zanimljiv i neuobičajen ciklus rasta. Već krajem februara iz podzemnog, horizontalnog izdanka izbijaju cvetne stabljike visine do 20 cm, koje su prekrivene sitnim ljuskavim listićima. Na njihovom vrhu razvijaju se prepoznatljive zlatno-žute cvetne glavice.
Pravi, veliki listovi javljaju se tek nakon cvetanja, tokom maja. Oni su široki, srcolikog oblika, sa nazubljenim ivicama. Gornja strana lista je glatka i sjajna, dok je donja prekrivena beličastim, pustenastim dlačicama. Podbel najčešće raste na vlažnim terenima, uz potoke, reke, šume, ali i duž puteva, kanala i na zemljištima sklonim eroziji.
Uloga podbela u prirodi
Zanimljivo je da je podbel jedna od prvih biljaka koje kolonizuju oštećena i siromašna zemljišta. Njegova uloga u prirodi je važna jer stabilizuje tlo i priprema uslove za rast drugih biljnih vrsta. Upravo zbog ove osobine često se pojavljuje kao korov u njivama, baštama i vinogradima, gde se može brzo širiti.
Podbel kao povrće u svakodnevnoj ishrani
Mladi listovi podbela beru se od maja do septembra i koriste se kao povrće. Najbolji su dok su još nežni, svetlozeleni i tanki. Pre upotrebe potrebno je ukloniti peteljke i listove sitno iseckati.
U tradicionalnoj ishrani, naročito u Nemačkoj, podbel se preporučuje za pripremu supa, salata i variva, često u kombinaciji sa krompirom, lukom ili drugim povrćem. Jela pripremljena od mladih listova imaju blag i prijatan ukus. Stariji listovi postaju tvrdi i gorki, pa se ne preporučuju za konzumaciju.
Nutritivna vrednost
Podbel je bogat hranljivim materijama. U 100 grama mladog lista nalazi se:
- 14–38 mg vitamina C
- oko 7 mg karotina
Zahvaljujući ovom sastavu, podbel doprinosi jačanju imuniteta i predstavlja vredan dodatak sezonskoj i prirodnoj ishrani.
Tradicionalna i lekovita upotreba
Upotreba podbela u lekovite svrhe poznata je još od antičkih vremena. Najčešće se koristio za ublažavanje kašlja i tegoba disajnih organa. Sam latinski naziv Tussilago potiče od reči tussis (kašalj), što jasno ukazuje na njegovu primenu u narodnoj medicini.
Tokom ratnih perioda, posebno u Nemačkoj, brane su se i mlade cvetne stabljike podbela koje su se kuvale i pripremale poput špargli, što pokazuje koliko je ova biljka bila važna u vremenima oskudice.
Podbel danas – prirodan i dostupan resurs
Iako danas retko prisutan u modernoj kuhinji, podbel zaslužuje da se ponovo nađe na jelovniku. Lako se priprema, dostupan je u prirodi i uklapa se u savremene principe zdrave, sezonske i ekonomske ishrane.